Poezija

Mrak, isuviše grehova nas je gledalo
zvezde nisu sudile, grešnici smo ljudi
sve do jedne znaju da je vredelo
pa čak ni Bog nije mogao da nam sudi.

Alkohol je pričao umesto nas
reči su bile suviše iskrene
mogle su savršeno izreći svaki glas
i nesebično stvarati nove uspomene.

Prsti su ostavljali svoje tragove
voleli su kliziti po toplome vratu
i u noći su nam društvo samo pravile sove
nemareći za minute, protiveći se satu.

Nevera je bila zamaskirana večnom istinom
volela je šta joj radi s usnama
nazdravljala je pivom i po kojim vinom
koji jedini razumeju šta je bilo s nama.

Cigarete nestajale su kao sopstveni dim
jedna po jedna, sve ih manje bilo
nestajale, ruku pod ruku, zajedno sa njim
ubijajući sve nesrećno i milo.

Ona je volela oči, njegove je baš
na poseban način, bile su joj raj
sa razlogom se desi, zbog istog sve znaš
bilo je jednom, bio je i kraj.