Poezija

Prazni dani prazne sve praznije praznine.
Hrane samoću sveznačajnim slikama.
Zaustavljenim momentom potpune tišine,
gledala ga je satima..

I bila je spremna da plače na osmeh,
da ljubi kad ne oseća.
Da oglumi savršeni greh,
i samo njega da se ne seća.

Nisu samo kilometri vatreno oružje
jer ipak,
moj dodir ne oseti ni čak
onda kad nas isti vetar miluje.

'Ne osećaj, ne plači, ne voli u nedogled
ne misli na ono što ti stvara muke
neće ti se srušiti ceo svet'
a ne znaju da ja moj mogu zagrliti sa dve ruke.

Mogla bih, samo kada bih izvukla Jokera
i još više bacala rime
i popila zadnju čašu Dzoni Vokera
samo u njegovo ime.